Lončarstvo u Zlakusi: kako se od gline i kamena kalcita na ručnom vitlu prave zemljane posude
Lončarstvo u selu Zlakusa kod Užica je viševekovni zanat izrade vatrostalnog zemljanog posuđa na ručnom drvenom vitlu (*kolu*), koji je u decembru 2020. godine upisan na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva (br. 01466) [1][2]. Za razliku od grnčarije koja se pravi samo od gline na brzom nožnom vitlu i glazira olovnim glazurama, zlakuški lončari mešaju elastičnu glinu i drobljeni mineral **kalcit (vrstu belog kamena)** u odnosu 1 : 1, zidaju posudu tehnikom dodavanja glinenih valjaka („zidanje”) i peku je na otvorenoj vatri ili u pećima bez glazure [1][2].
Ključni podaci
- Mesto održavanja tradicije
- Selo Zlakusa u dolini Đetinje (13 km istočno od Užica i 11 km zapadno od Požege) [2]
- Sastav smese (sirovine)
- 50% vodonepropusna glina (iz sela Vranjani kod Požege) + 50% mleveni kamen kalcit („vrsta” iz sela Rupeljevo) [1][2]
- Alat i tehnika oblikovanja
- Ručno drveno vitlo (kolo), drveni nožić (bočila), šustikla i kostrijet; pečenje na 700–800 °C bez glazure [1][2]
- Status zaštite
- Nacionalni registar NKN Srbije (2012, br. 3) i Uneskova Reprezentativna lista NKN čovečanstva (2020, br. 01466) [1][2]
- Vrste posuđa
- Sač (crepulja), lonac za svadbarski kupus, đuvečara, pržulja, tava i peka [2]
- Datum provere podataka
- 11. novembar 2026.
Tajna vatrostalnosti: odnos gline iz Vranjana i kalcita iz Rupeljeva
Osnovni razlog zbog kog zlakuški lonac ili sač ne puca kada se stavi direktno na žar ognjišta, plinski gorionik ili u zagrejanu rernu leži u sirovini [1][2]. Majstori iz Zlakuse koriste masnu glinu sa nalazišta u selu **Vranjani** kod Požege i mešaju je u jednakoj razmeri (pola-pola) sa sitno istucanim i samlevenim belim kristalom kalcita (koji lokalni lončari nazivaju **„vrsta”**), iskopanim u obližnjem selu **Rupeljevo** [1][2]. Zrnca kalcita u glinenom zidu posude deluju kao armatura koja ravnomerno provodi toplotu i sprečava pucanje pri širenju i skupljanju [2].
Druga posebnost je sam proces oblikovanja na **ručnom drvenom kolu** (vitlu): posuda se ne izvlači jednim potezom iz komada gline kao na brzom nožnom točku, već majstor okreće kolo levom rukom, a desnom rukom postepeno nanosi i spaja glinene valjke (**„zida”** dno i zidove suda), stanjujući ih drvenim nožićem (*bočilom*) i glačajući krpicom [1][2]. Nakon višednevnog sušenja na vazduhu, posuđe se ukrašava urezanim talasastim linijama i peče na otvorenoj vatri od bukovog drveta na temperaturi od oko 700 do 800 °C, čime dobija prepoznatljivu sivo-crvenkastu boju sa belim tačkicama kalcita [1][2].
| Odlika | Autentično posuđe iz Zlakuse | Obična grnčarija (nožno vitlo / glazura) |
|---|---|---|
| Sirovina i presek zida | Mešavina 50% gline i 50% mlevenog kamena kalcita (na površini se vide sitna bela zrnca kamena) [1][2] | Čista prečišćena glina ili šamot bez krupnih zrnaca kalcita |
| Tehnika izrade | Ručno zidanje na sporom ručnom vitlu; deblji i masivniji zidovi posude [1][2] | Izvlačenje na brzom nožnom ili električnom vitlu ili livenje u kalupe |
| Završna obrada | Nikada se ne glazira staklastim ili hemijskim premazima; prirodna porozna površina [2] | Često premazana sjajnom gleđi (glazurom) u žutoj, zelenoj ili braon boji |
| Upotreba na vatri | Može na otvoreni žar, šporet na drva, plin, električnu ringlu i u rernu (uz prvo „kaljenje”) [2] | Obično namenjena samo za rernu (uz postepeno zagrevanje) ili serviranje hrane |
Kako se pravilno priprema („kali”) nova posuda pre prve upotrebe
U seoskim domaćinstvima i prodajnim postavkama u Zlakusi posetioci često mogu čuti praktično uputstvo lončara o tome kako se nov, neupotrebljavan zemljani lonac priprema za kuvanje — postupak koji se naziva **kaljenje (zamašćivanje)** [2]. Pošto je nepečena glazura odsutna, zidovi novog suda imaju mikroskopske pore između gline i kalcita koje treba zatvoriti prirodnom masnoćom pre prvog kuvanja čorbe ili kupusa [2].
Pre prve upotrebe unutrašnjost suvog lonca ili đuvečare dobro se premaže svinjskom mašću ili jestivim uljem, u sud se sipa voda sa malo brašna, mleka ili masnoće i stavi da lagano vri oko sat vremena na tihoj vatri, nakon čega se ostavi da se postepeno ohladi [2]. Posle ove pripreme posuda se pere isključivo toplom vodom i sodom bikarbonom (bez jakih hemijskih deterdženata koje bi porozna glina mogla da upije) i čuva na suvom mestu sa odškrinutim poklopcem [2].
Obilazak lončarskih domaćinstava u Zlakusi, Terzića avlije i Potpećke pećine
Selo Zlakusa nalazi se neposredno uz magistralni put Užice – Požega (državni put IB-23, skretanje kod Sevojna i Gorjana), pa je lako dostupno putnicima koji idu ka Zlatiboru, Tari ili Ovčarsko-kablarskoj klisuri [2]. U selu danas radi četrdesetak registrovanih lončarskih domaćinstava (okupljenih u Udruženje lončara „Zlakusa” sa zaštićenim žigom *„Zlakusa u srcu”* utisnutim na posudama), kod kojih se po najavi može videti demonstracija rada na ručnom kolu [1][2].
U samom selu nalazi se i etno-park **Terzića avlija**, a svega dva kilometra dalje u susednom selu Potpeće smeštena je **Potpećka pećina** sa najvišim pećinskim portalom u Srbiji (visine 50 metara) i ribnjacima pastrmke uz reku Petnicu. Izlet u Zlakusu odlično dopunjuje pešačku rutu opisanu u vodiču Užice i klisura Đetinje.
Česta pitanja (FAQ)
Kako prilikom kupovine prepoznati pravi zlakuški lonac?
Pravi zlakuški lonac nikada nije premazan sjajnom glazurom (gleđi), na dodir je blago hrapav sa vidljivim belim tačkicama kamena kalcita u sivo-crvenkastoj glini, ručno je rađen i kod članova udruženja nosi utisnut žig porekla [1][2].
Smije li se posuđe iz Zlakuse prati u mašini za sudove ili jakim deterdžentom?
Ne preporučuje se. Pošto posuda nije glazirana, porozni zid od gline i kalcita može upiti miris hemikalija iz tableta ili tečnog deterdženta; pere se vrućom vodom, četkom i po potrebi sodom bikarbonom [2].
Kada je lončarstvo u Zlakusi upisano na Uneskovu listu?
Upisano je u decembru 2020. godine na 15. zasedanju Međuvladinog komiteta Uneska pod nazivom „Zlakusa, lončarstvo na ručnom kolu u selu Zlakusa u Srbiji” (br. 01466) [1].
Izvori i literatura
- UNESCO Intangible Cultural Heritage (2020): Zlakusa pottery making, hand-wheel pottery making in the village of Zlakusa (01466). Datum pristupa: 11. novembar 2026. (Pokriva: Upis na Reprezentativnu listu NKN 2020. godine, tehnika rada na ručnom kolu i mešavina gline i kalcita.) ↩ Nazad u tekst
- Etnografski muzej u Beogradu — Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije (2012 / 2026): Nacionalni registar NKN: Zlakusko lončarstvo (upis br. 3). Datum pristupa: 11. novembar 2026. (Pokriva: Poreklo sirovina (glina iz Vranjana, kalcit iz Rupeljeva), faze izrade, sušenja i pečenja na otvorenoj vatri.) ↩ Nazad u tekst
